Obavezno štivo

Knjiga koju morate pročitati:
Lili Lehman
Moja umetnost pevanja
Studio Lirica
Beograd, 2004

     Moja Umetnost pevanja od Lili Lehman, u izdanju Studija Lirica, prevod Dragoslav Ilić, u Beogradu 2004. godine je svojevrsna teorija o pevanju i vokalnoj pedagogiji. Knjiga se sastoji od 34 poglavlja i 164 strane. Svako poglavlje je uputstvo: o načinu pevanja određenih vokala, o držanju jezika, razlici između umetničkog i prirodnog pevanja, nazalnom pevanju, pokrivanju tona, osećaju nosa i nepca pri pevanju, o glasovnim lagama i registrima, staccatu, tremolu, o obertonima, pripremi za pevanje, o položaju usta pri pevanju, pomoćnim vokalima, pokretljivosti tona, pevanju trilera, o držanju tela pri pevanju, izgovoru reči pri pevanju i izrazu pred publikom. Za kraj data je interpretacija knjige kroz ličnu prizmu autora, primera iz literature. i jedan dobar lek za upalu grla i promuklosti.

Lehmanova (1848–929) je poznata kao vokalni umetnik. Jako cenjena za svoje vreme, bila je sopran, sa preko 170 uloga i 600 lidova koje je izvela u karijeri. Takođe, bila je priznata kao vrhunski pedagog i specifičan teoretičar o čemu i svedoči ova knjiga koja prenosi njena iskustva i zapažanja iz svih navedenih aspekata. Autorka u knjizi pominje termin glasovnih osećaja: ² proces tj. fizičke senzacije glasovnih organa pri pevanju ² (strana 6). To i jeste glavna tema koju obrađuje, na način na koji je ona to doživela i proživela tokom svoje bogate karijere. Lehmanova želi da svima znane glasovne osećaje, u osnovi vrlo precizne- pojednostavi i učini shvatljivijim, mada prvo mora da u potpunosti demistifikuje i osvesti njihovo postojanje. Kroz njenu teoriju, na neki način, može se pronaći paralela sa glumom- tim neprestanim traganjem za uzrokom i smislom, da bi izloženo bilo opravdano i razumljivo. Danas kada umetnost postaje fabrikovana, Lehmanova će nas vratiti u jednu staru-novu dimenziju pristupa umetničkom pevanju. Njena teorija je umetnost.

U uvodnom poglavlju naglašeno je da se pevač na početku, pre svega, prepoznaje i gradi od talenta, a izgradnja se nastavlja predanim radom, upornošću i pravilnim vođenjem pedagoga. Naravno, ovo je apsolutno tačno. Na ovaj način osim dovođenjem do savršenstva prirodno dat glas i pravilno formiranje glasovnog aparata, takođe mogu se uvideti nedostaci, ograničenja i eventualno netalenat. Glas je potrebno konstantno uvežbavati i trenirati. Što se ranije prepozna talenat, to će se bolje glas očuvati, formirati i tretirati na pravilan način. Umetničko pevanje se sastoji od pravilnog udisanja, izdisanja i pravilnog položaja govornog aparata pri prolasku vazduha. Jako je važna muskulatura i držanje čitavog tela. Vazduh je vođen glasnim žicama i ide sve do rezonantnih šupljina u glavi. Ovo zna svaki profesionalni pevač i trudi se da u tim okvirima formira ton, koji se ne sme oštetiti tokom izgovaranja reči. Ova veština, mora se čitav umetnički vek unapređivati i u tom smislu težiti ka savršenstvu. Mora se priznati da je vrlo zahtevan zadatak pred svima koji žele da se bave ovom vrstom posla.
Na raznim grafičkim prikazima možemo videti put kojim ide dah i na koji način se njegovom kontrolom formira ton. U formiranju tona jako bitnu ulogu imaju: stomačni mišići, dijafragma i grudni koš. Ono što apsolutno treba podržati je da vežbom, specifičan, kontrolisan način disanja postane mehanički- prirodan.

Po nekim teorijama organizmu je potrebno oko tri nedelje da prihvati neki novi način funkcionisanja, ukoliko smo uporni, i upražnjavamo tu tehniku svakodnevno povećavajući lagano frekventnost sve do trenutka kada smo nekada novo stanje prihvatili kao standard svog funkcionisanja. Pa izvolite, dokažite suprotno. Jako lepo je objašnjen pojam ² magacin glasa ²- gde se tačno može vizuelizovati kako pevač priprema disajni aparat da bi izveo pravilan i čist ton. Autor na vrlo slikovit način opisuje kako se telo ponaša i kako reaguje tokom procesa stvaranja ² vazdušne brane ² , tačnije  kontrole protoka vazduha prilikom pevanja. Kod ovog opisa razume se i može se napraviti savršena slika u glavi kako će ton izgledati i zvučati pri određenom pokretu, pa čak i ako niste profesionalni pevač. U ovome je još jedan kvalitet ovog prenosa iskustva, studija pevanja, koji je pred nama i svako ko želi da se bavi pevanjem trebalo bi da ga poznaje i upražnjava kao osnovnu kulturu ove profesije. Opet se ističe da se uvek zna koji je uzrok i do čega dovodi, preciznije rečeno- šta dovodi do dobrog, šta do lošeg tona. Moje iskustvo u pedagogiji apsolutno potvrđuje tu činjenicu, posebno kada sam u radu sa učenicima stavila akcenat na uzroke. Rezultat je bio mnogo bolji, jer su bili pažljiviji, što je dovelo do veće angažovanosti i efikasnosti. Uz sve ovo propagiranje zdravog života i svakodnevnih vežbi opuštanja glasnica i larinksa čini savršen savet za dug životni vek glasa.

Još jedan savet je od velikog značaja, mada mora biti osvešćen i na neki način uslovljen već na početku, pri prvim koracima ka specifičnom načinu ponašanja prema sebi u svetu umetničkog pevanja- moramo biti spremni na odricanja i lišavanja sebe mnogih ovozemaljskih zadovoljstava radi višeg cilja samoostvarenja- savršene reprodukcije vokalnog doživljaja umetničkog izraza. Velika istina koju otkriva ovo delo, između ostalog, je i to da se svi suočavamo sa sličnim problemima tokom procesa učenja i usavršavanja, pokazujući da su oni rešivi uz osluškivanje i pravilno tretiranje svog tela i glasovnog aparata.

Sada sledi deo, zbog koga na neki način zameram autoru, ali ne iz razloga netačnosti, već zbog toga što je za potpuno razumevanje potrebno osnovno poznavanje fonijatrije i funkcije organa koji učestvuju u reprodukciji tona. Verovatno bi pomoglo da je autor na početku knjige uputio čitaoca u neke osnove, bez obzira što je ovo delo namenjeno za već formirane pevače. Niko ne može pretpostaviti sa kakvim predznanjem ko raspolaže. Čim se autor vrati na slikovito objašnjavanje, štivo odmah postaje prihvatljivije i razumljivije. Tako i priča o vokalima koji se pojedinačno izvode skreće pažnju na činjenicu koju pevači tokom svog školovanja mehanički prihvate, ili rečeno u duhu dela, ne znaju uzrok, tačnije nikada ne razjasne i racionalizuju. Da pojasnim: vokali, iako naizgled zvuče čisto, sastoje se iz niza glasova koji ih čine, pa samim tim u izvođenju ne zvuče u potpunosti kao u govoru. Što je tehnika pevanja bolja–disanje, položaj tela i organa za reprodukciju tona, utoliko će pevanje zvučati prirodnije, što moje iskustvo i dokazuje.

Dobre osnove su temelj nadogradnje, što nije ništa nepoznato i novo, a u ovom slučaju najbolji je poluvokal J. On će povezati sve ostale i gurati jezik u pravi položaj pri njihovom izgovaranju. Logično je da se nakon upoznavanja sa izgovaranjem vokala edukacija nastavi u pojašnjavanju nazalnog pevanja. Konačno da neko na pravi način pojasni i razjasni  da nazalno pevanje nije loše, kako se vrlo često kod nas smatra, ali samo ako je u razumnim granicama. Vrlo često se sa pevanjem ka nosu, kako je definisano nazalno pevanje, preteruje, jer se čini lakšim. Nažalost to je van kontrole nakon školovanja pevača i zavisi od njega samog i njegove svesti o meri. Veliku ulogu u svemu tome ima samokontrola kao ultimativna osobina, do koje se isključivo dolazi konstantnim vežbanjem, traganjem i usavršavanjem. Ovu osobinu je potrebno primenjivati u svakom segmentu života i uspeh neće izostati.U poglavljima koja govore o osećajima nosa i jezika najbolje je gledati se u ogledalo, jer ćemo tako videti i steći osećaj dobrog i lošeg i ono što je najvažnije, kako će to delovati na reprodukciju tona. Dajmo primer: svaki napor koji se vidi na licu, čuće se i u glasu.

Teorija o nepostojanju glasovnih registara, već samo laga zvuči jako interesantno. Mislim da registri postoje, ali da ih ne treba grubo određivati i na taj način ograničavati pevača, već da treba izgrađivati glas do  maksimuma njegovog opsega sve dok se ne postigne ujednačenje u svim lagama. Svaki ton će neprimetno zauzeti svoje mesto i u svakom trenutku postojaće mogućnost da se od glasa uzme samo ono što je potrebno za najkvalitetnije izvođenje, čime će upravljati jedini gospodar- uho.

Dobra priprema je skoro obavljen posao- govorio je jedan od mojih profesora. Tako kaže i Lili Lehman objašnjavajući ono što svaki pevač treba da zna u svako doba dana ili noći: pravilno disanje, položaj tela, položaj organa za reprodukciju glasa i uvek će te moći da pevate. Naravno da se ova osnova nadograđuje time da svaki ton mora imati svoje rezonantno mesto i položaj usta. Poglavlje koje govori o tome je na neki način esencija umeća, jer svaki novi položaj usta dovešće do niza promena: u držanju tela, kontrahovanju mišića, larinksa, glasnih žica i tako stvoriti magiju svih mogućih boja tonova koje izvodimo. Uvežbati ovo i pomoćne vokale na osnovu objašnjenja Lehmanove, pevaćemo sa osmehom na licu i uživanjem.

U nastavku autorka objašnjava potrebu svakodnevnog vežbanja velike skale. Mislim da neophodnost konstantnog vežbanja apsolutno postoji, kao što sam više puta pomenula. Isto tako, mislim, da to ne mora izričito biti velika skala, već da postoji niz drugih vežbi koje adekvatno mogu održati glas uvek spremnim. Na kontroli tela i držanja radi se uporedo sa radom na svim ostalim segmentima koji su potrebni za kvalitetno pevanje, jer se ne mogu odrediti prioriteti- jednostavno sve je prioritet. Ovde takođe priskače u pomoć jedan od glavnih rekvizita za pripremu i učenje, a to je ogledalo, naravno radi kontrole. Jako detaljno i potpuno tačno opisano je i ovo poglavlje i data su uputstva kako istrenirati svoje telo i dovesti ga do savršene interpretacije. Važno je znati da svoje stanje prenosimo na publiku, zato je bitno izgraditi samopouzdanje, jasnu svest o uzrocima, ja bih rekla i posledicama. Autor završava knjigu svojim ličnim iskustvom koje je veliko i dragoceno. U radu i edukaciji učenika, ja bih se ipak osvrnula na svoje iskustvo u interpretaciji, jer svako vreme donosi promene, inovacije, i nova saznanja. Ne kažem da je iskustvo Lili Lehman neupotrebljivo, naprotiv. Ali današnji način života, funkcionisanja i realizacije umetnosti je drugačiji. Samim tim moje iskustvo je prilagođeno vremenu u kome živim i shvatljivije generacijama koje dolaze.

Jako sam srećna što sam se kroz svoje školovanje susrela sa ovom knjigom koja mi je pomogla da učvrstim dobre osnove i istovremeno pomogla da razjasnim i objasnim ono što su moji predavači smatrali da nije potrebno već da se podrazumeva. Tako sam i uspela da  unapredim svoju umetničku interpretaciju, kao i da svoje učenike usmerim na pravi put i preporučim im knjigu kojoj se često vraćam. Nedostaci koje sam navela o ovom delu su zanemarljivi u odnosu na činjenicu koliko je ono korisno. Žao mi je što ne spada u obaveznu literaturu koju bi trebalo da pročitaju svi koji se bave pevanjem kao izvođačkom, pedagoškom ili teorijskom disciplinom.

Slobodno mogu reći da je ovo jedna od najznačajnijih knjiga koju jedan umetnik može pročitati u svojoj karijeri i kao takvu trebalo bi je proučavati i uvrstiti zajedno sa delima kao što su: Biserka i Dušan Cvejić, Umetnost pevanja, Beograd 2009; Bruna Špiler, Umjetnost solo pjevanja, Muzička akademija, Sarajevo 1972; Mr. Mila Manojlović, Stile italiano savremena italijanska škola pevanja, Gnosos, Beograd 2001. Ovo delo prožima i dopunjava literaturu koja se koristi, kao karika koja nedostaje upotpunjava znanje i podstiče potrebu za konstantnim istraživanjem i usavršavanjem.