Verdijev „Rigoleto“ u rediteljskoj interpretaciji Michel Mayer-a

Pitanje savremene opere danas podstiče muzičke kritičare, stručnjake reditelje, ali i brojne ljubitelje ove vrste muzike na razmišljanje o tome kakvi su putevi i modaliteti opstanka žanra u našem vremenu. Mnogi pribegavaju smanjenju broja članova u orkestru, pa čak i nasnimavanju tih deonica da bi smanjili troškove izvođenja. Operske predstave, kao i dramske, sve više se prave skoro bez scenografije trudeći se da na taj način smanje troškovi i postanu mobilnije radi lakše distribucije u druge potencijalne prostore za prikazivanje i eventualni profit. Operi kao žanru, koji postoji u svom izvornom smislu od šesnaestog veka, po mnogima preti izumiranje zbog aktuelne globalne fiansijske krize, ali i zbog novih trendova u komunikaciji sa publikom koji za sada, mali broj mladih kompozitora uspeva da isprati. Jako je teško novu, takozvanu, digitalnu publiku privući i zainteresovati za ovu vrstu žanra koji ostaje u svojim okvirima, jer njegove priče i poruke, iako univerzalne, jako teško se prilagodjavaju današnjem načinu poimanja sveta i prate brzinu kojom funkcioniše.

Uprkos svemu ovome, zaljubljenici koji se bave operom na sve načine pokušavaju da održe ovu vrstu umetnosti i daju joj novu dimenziju, zadržavajući njenu osnovu namenu i promovišući vrhunske pevače na globalnom nivou. Korak dalje otišla je i jedna od najprestižnijih operskih kuća, američka Metropoliten opera. Tokom 2006. godine počeo je živi prenos operskih predstava u visokoj definiciji, u bioskopskim salama širom sveta. Već 2007. godine predstava iz Met-a prikazana je u preko 400 bioskopa širom Amerike, a vrlo brzo u preko 650 sala na zemljinoj kugli. Trenutno svoja izvođenja Metropoliten prenosi u trideset zemalja i to uživo okupljajući najbolje svetske glasove i šireći kulturu operskog pevanja instant, na isti način kako nam je trenutno i sve servirano.

Korak dalje u celoj ovoj situaciji otišlo se i u pristupu scenografiji, građenju likova i kostimografiji predstave. Operska dela se sve češće transponuju u svremeniju istoriju bližu našem vremenu, zbog boljeg shvatanja i lakšeg poistovećivanja publike sa libretom. Takođe sve više se koriste i specijalni efekti, ne bi li apstraktnost i tehnička savršenost otvorile još jedan kanal ka novoj publici. Nove, mlade, snage se angažuju kao autori projekata da bi mogli savršeno da uklope staro i novo i donesu balans koji je neophodan u ovom procesu  i krajnjem rezultatu.

Tako je i Metropoliten uradio na svom primeru opere „Rigoleto“. Učinivši trosatnu predstavu toliko interesantnom da je gledate, slušate i osećate bez daha, uprokos tome da li ste poznavalac opere ili samo radoznalac koji je došao u bioskop da vidi šta se to dešava. Magija je vrlo uspešno i jasno prenesena putem digitalnh talasa  i možda je otvorila novi prozor operskoj umetnosti.

Dobro poznata priča o Rigoletu „grbavcu sa problemom“ i nezasluženom prokletstvu koje se u potpunosti ostvaruje, opera u tri čina koja je premijerno izvedena 1851. godine u stilu i sa svim obeležjima epohe, prošle 2012. godine u dešavanja i intrige uvodi nas u vreme kazina i glamura šestdestih godina u Americi. Angažovanjem pozorišnog i filmskog reditelja Michel Mayer-a, koji je najpoznatiji po režiji mjuzikla „Buđenje proleća“ na Brodveju i njegove autorske ekipe, ova postavka dela je ipak profitirala, uprkos nekim detaljima koji baš nisu uklopivi u vreme dešavanja, kao i nekim rediteljskim rešenjima. Dobitnik Tony nagrade za režiju doprineo je da Rigoleto dobije prizvuk mjuzikla, koji je u živom prenosu izgledao potpuno filmski.

Trepereća, fluorescentna svetla, šljašteći blejzeri, prikaz dekadencije i drame natera vas da se zapitate: „Kada će se pojaviti Dean Martin?“. Ali ne, umesto njega vidite raskalašnog i potencijalnog negativca Vojvodu od kazina koga ushićeno igra tenor. Njegov ljigav i raskalašan odnos prema ženama u ovom kitnjastom okruženju izgleda kao da mu je tu i mesto. U poruci originalnog libreta i nije tako zamišljeno, ali je u svakom slučaju bliže i razumljivije današnjoj publici, jer u ovoj epohi takav način ponašanja ne nailazi na preteranu osudu . Sam početak Rigoleta obeležen je sa dva velika stuba, koji predstavljaju lifotve i podsećaju na one koji se nalaze u nekom velikom tržnom centru. Pozadinska fluorescentana svetla i raznobojni kokteli pokazuju da je zabava već počela. U ovom ponekad obuzimajućem svetlosnom raskošju srećemo Vojvodu koji se već hvali svojim uspesima i manipulacijom ženama. Rigoleto, njegova grbava dvorska luda, u ovom slučaju pre stand-up komičar pojavljuje se u božićnom džemperu kreirajući lik potcenjenog šaljivčine. Bez obzira na to on se odmah predstavlja kao izvor i pokretač smeha. Čini se da je sve pod kontrolom do trenutka kada s pojavi arabijski pustinjski tajkun Monterone. On želi da se obračuna sa vojvodom zbog afere koju je imao sa njegovom ćerkom. Deblji kraj u vom okršaju izvući će Rigoleto koji jako upečatljivo ismeva Monteronea, zbog čega ovaj baca kletvu na njega. Malo je čudno u ovakvoj atmosferi, vremenu i filmskoj interpretaciji slušati reči kletve i shvatiti ih ozbiljno. Bilo bi mnogo prihvatljivije da se razmislilo u nekoj konkretnoj pretnji svojstveno prikazanoj situaciji. Pored igračica sa perjem, neograničenoj količini alkohola, cigareta i svega što ovo vreme podrazumeva, jako je teško poistovetiti se sa situacijom glavnog lika u ovom okruženju i poverovati mu da je u problemu zbog seoske kletve jednog, u ovom slučaju nebitnog lika.

Nakon tužne ispovesti nad novonastalom situacijom postavka nas vodi u privatni deo života Rigoleta, kod njegovog neprocenjivog blaga, ćerke Đilde. Ona je u čitavoj raskalošnosti i razvratu koji egzistira, predstavljena kao oličenje čistote i nevinosti. Autorska postavka ovog dela nije mnogo izdvojena od prvobitnog. Odvojena je metalnom konstrukcijom sa malo smanjenim svetlima i dva usamljena drveta koja nas asociraju na toplinu porodičog života. Pozadinska atmosfera, koja je povezana sa svetlošću grada nas podseća na stvarnost, kao i pojava Đildine negovateljice i čuvarke Đovane, koja je tipičan predstavnik prevrtljivog i podmitljivog člana bilo kog društva, u ovom slučaju savremenog. Iako bi intimni deo života glavnog lika trebalo da bude odvojen od posla kojim se bavi u ovom slučaju to apsloutno nije smetalo, jer teško da danas možemo odvojiti privatno od poslovnog. Upečatljivosti ove intimne situacije doprinelo je i savršeno tumačenje likova i odnosa između oca i ćerke umetnika na sceni. Provodeći dane moleći se u crkvi, potpuno odvojena od realnog sveta i dešavanja, prosto je nemoguće zaštiti je od centra zbivanja u kome fukcioniše, jer po svemu sudeći u ovoj interpretaciji živi u hotelu u kome joj i otac radi. Ovo pokazuje korišćenje lifta kojim oni dolaze i odlaze u različite postavke scena.

Sa ubeđenjem da Rigoleto krije ljubavnicu Vojvoda ga prati i prisluškuje razgovor koji vodi sa ćerkom. U međuvremenu Đilda je u crkvi primetila Vojvodu koji je privukao pažnju mlade devojke i probudio interesovanje. Nakon što je lako podmitio Đovanu, Vojvoda konačno osvaja srce naivne devojke i odlučuje da je otme od Rigoleta. Nakon ovoga stvari se brzo dešavaju i u dogovoru sa svojom ekipom Vojvoda nasamari Rigoleta, otima Đildu koju krije u sarkofagu iz Egipta, što je još jedan tipičan znak šestdesetih u Americi i fascinacije egipatskom kulturom. Rigoleto otkriva samo šal u sobi svoje ćerki i podseća se prokletstva koje je bačeno na njega.

Drugi čin opere postavljen je u Vojvodinom apartmanu u kazinu, gde su zadnji zidovi prekriveni velikom zelenom zavesom koja predstavlja znak Vojvodine ljubomore na ljubavnu intimu koju misli da Rigoleto ima sa Đildom i nagoveštava razmenu novca koja se dešava u trećem činu. Sa velikim spiralnim stepenicama u centralnom delu sobe, prosto savršeno odgovara ovom konceptu. Vojvodini ljudi, koji su oteli Đildu, spavaju svuda po prostoru izmoreni od prethodne noći pićem i provodom. Sledi najvažnija scena u operi, gde je u svom rediteljskom konceptu kreator napravio mali propust. Rigoleto bi trebalo da uđe u prostoriju na ivici razuma u neurednom kostimu, zbog nestanka svoje ćerke. On zna da su mu ljudi iz kazina oteli ćerku, ali je nemoćan. Rigoleto u ovoj interpretaciji ulazi u svom kišnom mantilu i peva ariju mirno, kao pesmicu, gledajući u jednu tačku i deluje kao da nije prisutan. Ovo jeste jedan od načina da se prikaže emocija, ali neke druge vrste. Čak i u ovom vremenu u kome deluje komad, kao i u svakom drugom nama poznatom, svi bi besno upali u scenu vrišteći i tražeći da znaju gde im je ćerka. Da, Rigoleto jeste nemoćan u ovoj situaciji, ali nije nemoćan kao lik.

Nakon saznanja da je Đilda Rigoletova ćerka i njenog oslobađanja, skrhan i očajan otac odlučuje da se osveti za ono što mu je urađeno i da zaštiti ćerku koja mu je priznala da je ludo zaljubljena u Vojvodu.

Treći i finalni čin pojačava lokalnost ovog komada u svojoj interpretaciji i postavci, najviše zbog velikog kadilaka koji je postavljen kao deo scenografije iako zaista izgleda fascinatno. U ovom delu, plava fluorescentna svetla odslikavaju olujnu noć, koja kao kliše u skoro svakom komadu, filmu ili seriji predstavljaju tipičan sibol nagoveštavanja loših događaja. Čak i posle specijalnih zvučnih efekata koji dočaravaju oluju, ova svetla nastavljaju da „igraju“ u ritmu muzike i označavaju vodeću melodijsku liniju svih istrumenata koji se smenjuju tokom trajanja. Prerušenu ćerku u muškarca, otac šalje da prebegne u Veronu da ne bi bila žrtva Vojvode žigola, ali joj pre toga pokazuje kako se on zabavlja sa ćerkom lokalnog kriminalca Sparafučila. Slomljenog srca ona odlazi. Očajan i sa preteranom potrebom da zaštiti svoju ćerku Rigoleto traži pomoć, angažujući Sprafučila, modernog, stilizovanog, skoro sablasnog karaktera, koji je spreman i na ubistvo za novac, nama bližeg kao predstavnika zemunskog klana ili savremenog „biznismena“.

Zaslepljena ljubavlju prema Vojvodi, Đilda odlučuje da se žrtvuje za njega, bez obzira na prevaru. Oprašta mu sve i odlazi u hotel kod Sparafučila, lažno se predstavljajući, gde je on ubije. Sada dolazi do konačnog raspleta i zaključenja ove tragične priče. Takođe u ovoj poslednjoj sceni kadilak otkriva svoju pravu namenu, jer u njemu je telo lažnog Vojvode koje na kraju u preemotivnoj sceni rastanka oca i ćerke otkriva Rigoleto. Proklestvo arapskog pustinjskog tajkuna je ispunjeno i još jednom je opravdan libreto svake opere, a to je da se sudbini ne može pobeći.

U nekim trenucima stripovski orijentisana i u izgledu i u karakterima, mora se priznati da je produkcija “Rigoleta” iz Metropoliten opere pokazala da je univerzalnost koju ova vrsta umetnosti kao žanr poseduje moguće interpretirati u svakom vremenu. Sa manjim modifikacijama u libretu transponovanju likova u savremena dešavanja dobijamo put evolucije i siguran način održanja, bez obzira na aktuelni trenutak. Ideja o živom prenosu i sama mogućnost učestvovanja publike koja se nalazi na drugom kontinentu donela je nove standarde i iskustvo. Ovo je dogadjaj koji jedinstven i definitivno ga ne treba propustiti.

 

Priprema, pozor, sad!

Izvođačka umetnost spada u jedan od najsloženijih oblika u procesu realizacije. Operska umetnost, kao najviši oblik izvođaštva, podrazumeva spoj nekoliko vrsta, može se slobodno reći veština kojima umetnik mora ovladati i razvijati ih konstantno tokom svoje karijere. Kao najvažniji momenat, pored talenta koji mora posedovati za pevanje i konstantnog rada na svom govornom i pevačkom aparatu, operski umetnik mora objediniti u svom procesu rada i  talenat za glumu i ples. Pored svega ovoga potrebno je stalno prilagođavanje na različite uslove i izazove novih projekata, zahteva autora i savršene koordinacije sa saradnicima da bi se istovremeno zadržala sopstvena individualnost i ostavio pečat. Sa druge strane neophodno je biti dobar partner, odgovoriti i zadovoljiti rediteljsku liniju koja je zadata kao krajnji zadatak. Da bi se ispunili svi ovi uslovi i ostvarila savršenost u poslu, svaki umetnik je dužan da na razne načine pronikne u problematiku dela koje obrađuje i koje će prezentovati publici zajedno sa svojim timom. Timski rad kao i individualni jesu ključ uspešnog i prepoznatljivog projekta. Što je saradnja, međusobno razumevanje i razjašnjavanje svih nedoumica bolje i preciznije, prenos informacija do publike će biti efikasniji i ubedljiviji. Veoma je važno da publika oseti emociju koju umetnik treba da  prenese, jer na taj način, ukoliko čak i ne razume delo ili nema uvid u njegovu dramaturšku osnovu može doživeti katarzu i prepoznati poruku.

Ovo je bila i polazna tačka u procesu koji je bio stavljen pred mene kada sam dobila priliku da učestvujem u projektu baletske predstave „Severna bajka“ u režiji Staše Zurovca, koja je nastala po motivima legende o Per Gintu. Specifičnost ove postavke je u tome što su baletskim deonicama priključene pevačke i što pevači učestvuju kao naratori iza scene, a zatim i aktivno kao deo čitave koreografije na sceni. Prvi put suočila sam se mnogo novih izazova koji su stavljeni ne samo pred mene, već i moje kolege. Legenda o Per Gintu je opšte poznata priča, mada u ovom slučaju trebalo je prvo pristupiti delu na način koji nije samo informativnog karaktera. Trebalo je pronaći motivaciju glavnog lika za njegove postupke i istražiti i opravdati postupke mog lika u odnosu na njega. Znači da je prvi pristup bilo detaljno proučavanje legende o Per Gintu, generalno cele priče i osvrtanje na činjenice koje prate sve događaje koje smo obrađivali u predstavi. Jedna bitna činjenica je da u celom procesu bez obzira na veličinu i značaj uloge, interpretator mora biti upoznat sa celim tokom događaja, da bi mogao proživeti situacije koje nisu ili neće biti prikazane, kao i koje se nisu ili se neće desiti pred publikom. Na taj način će u kombinaciji sa sopstvenim iskustvom biti u poziciji da proživi i opravda postupke uloge koju interpretira. Kroz ceo ovaj proces kroz koji učesnike vodi reditelj, bitno je pronaći i prolagoditi se njegovom viđenju, interpretaciji i poruci koju želi da prenese. Saradnja sa kolegama i potpuna otvorenost u korelaciji je nezaobilazan činilac u ovom procesu.

Lik Anitre, koji sam tumačila, nije kompleksan u dramaturškom smislu, ali u odnosu na druge uloge u pevačkom je vrlo složen. Kao prvo bitno je spomenuti da nije retko da se u ovo baletsko delo ubacuju pevačke deonice. One se odnose na sopranske partiture i ulogu Solvegie, koji su jako poznati i bliski publici. Zbog popularnosti ovih takozvanih pevačkih minjona, uloga Anitre postaje još kompleksnija i to u načinu na koji će se predstaviti, da bi ostavila utisak i ostala zapamćena. Ovde dolazi do izražaja glumačko umeće, koje mora biti u bliskoj sprezi sa savršeno tehnički i intonativno kontrolisanim glasom, posebno zbog komplikovanih melodijskih deonica koje su prisutne u ariji. Samim tim što se uloga Anitre jako retko tumači u baletskoj verziji, bilo je skoro nemoguće pronaći primere na osnovu kojih bi se mogla pronaći bilo kakva inspiracija ili eventualno osloniti i prilagoditi aktuelnom tumačenju pred kojim sam se našla. Sa druge strane ova činjenica mi je dala još veću slobodu da ne moram potpadati ni pod kakve okvire, već da mogu mnogo kolorističnije graditi ulogu i pristupiti joj iz nekog svog ugla koji podleže samo osnovnim zakonitostima i koji će zadovoljiti formu i rediteljsku zamisao. Anitra predstavlja inteligentan, intuitivan i mudar lik, pa je tu stabilnost trebalo preneti na scenu.

Na red je došao i možda najveći izazov koji sam imala na ovom projektu, a to je uklapanje mog plesačkog umeća i transformacija u neophodno simetričan, prilagodjen, a opet dovoljno specifičan i različit deo igračke podele na sceni. Bez obzira na neko malo iskustvo koje imam u baletskoj umetnosti svedeni i elegantni pokreti morali su odslikavati atmosferu i preneti karakteristike lika o kojima sam govorila. Ova situacija bila je rešiva na način prisustvoavanja što većem broju koreografskih proba, kao i aktivnom učestvovanju u dešavanjima na sceni. U celokupan proces, gde se istovremeno mora pratiti kretanje igrača, kontrolisati sopstveni pokreti, način pevanja, pratiti dirigent i animirati publika, priključio se jedan možda na prvi pogled manje bitan element, a to je mikrofonska bubica. Potreba za bubicom nastala iz razloga glasnoće orkestra, jer orkestarska interpretacija nije prilagođena izvođenju pevača. U ovom slučaju pevači su samo podrška i jedan specijalan začin koji predstavi daje neobičnost i spektakularnost. Orkestar koji konstantno svira u punom zvuku, vrlo često je pretio da pokrije i zaguši vokalne deonice. Bubica je jako osetljivo sredstvo, koje je u ovom slučaju bilo od velike pomoći, ali donelo je još jedan zadatak koji je morao biti savladan. Za „pevanje na bubicu“ potrebna je dodatna kontrola glasa, jer se granica zvučnog zida koji određuje ovaj instrument jako lako se pređe. Beskrajno vežbanje i samokontrola donele su odličan rezultat.

Vreme i prostor u ovom slučaju su apstraktni i date su samo minimalne naznake  kostimom, dok se scenogrfije skoro i da nema. Ovo postavka ima svoje dobre i loše strane. Dobro je to što nedostatak scenografije nimalo ne ograničava u kretanju na sceni, a loše što interpretator, u ovom slučaju pevač, koji je navikao da se osloni i kako se to žargonski kaže „igra na scenografiju“ više nema taj oslonac i opravdanje za svoje postupke. Oslonjen je samo na baletske igrače i sopstvene pokrete. Jako je inspirativno prilagoditi se ovoj situaciji koja mnogo pomaže u evoluciji umetnika u njegovom umetničkom radu, i naravno pomaže u budućim projektima.

Veliko zadovoljstvo bilo je nositi kostim koji je rađen i prilagođen baletskoj predstavi. Sveden i udoban, to je najbolja definicija koju mogu dati, za razliku od mnogih drugih koje oblačim za predstave na redovnom repertoaru koji itekako mogu biti opterećujući i sputavajući.
Ovde nije kraj novim iskustvima koja sam stekla tokom rada na ovoj predstavi. Verovatno jedan od najstresnijih trenutaka bio je pevanje iza scene bez direktnog kontakta sa dirigentom. Rediteljskim konceptom nije planirano da se pevači pojavljuju na sceni osim kada pevaju arije. Njihova glavna uloga je naratorska i skoro celu predstavu oni se nalaze iza scene, ozvučeni bubicama. Kontakt sa dirigentom je isključivo preko inspicijentskih monitora. Međusobna koordinacija je jedina pouzdana u ovakvoj situaciji, jer se i orkestar ne čuje onako kako ga čuje publika. Takođe pevanje mora biti ujednačeno i izbalansirano. Konstantno se mora voditi računa o jačini plasiranja glasa, jer tri različite boje daju i tri različita volumena. Ovo se posebno može osetiti u zajedničkim deonicama kojih tokom interpretacije ima mnogo.

Predstava „Severna bajka“ je i dalje na redovnom repertoaru Opere i Teatra Madlenianum, i to već treću sezonu. Ova predstava još se igra na kartu više, što samo dokazuje da su svi uslovi za kvalitetan projekat ispunjeni. Veliko uzbuđenje vlada pred svako izvođenje, a ona pozitivna trema od novih izazova i želje da se ne desi greška pretvorila se u jedno novo istraživanje. Sada već prerasta u veoma dragoceno iskustvo, nezamenljivo i retko. Nije nimalo čest slučaj naći se u ulozi pevača u baletskoj predstavi. Koliko god bile srodne ove dve vrste umetnosti pristupi su potpuno različiti. Njihovo međusobno prožimanje i interakcija dovode do potpunog kompletiranja i usavršavanja individue kao umetnika, dajuči potpuno drugačiju sliku i jedan novi ugao gledanja.

 

Moj umetnički moto

Dobro poznati zvuk podizanja zavese i prvi tonovi orkestarske uvertire. Spremna sam da izađem na scenu. Koža mi se ježi od uzbuđenja, lice dobija izraz lika sa kojim sam živela poslednja dva meseca, a leptirići u stomaku pozivaju na odgovornost da greške ne sme biti. Mislim da ove osećaje ima svaki operski pevač kada treba da uradi svoj posao.Uslovno rečeno posao. Zašto svoju profesiju ne želim da nazovem tako. Zato što moj posao predstavlja način života, razmišljanja i gradi celokupnu ličnost onoga ko se njime bavi. On obuzima i nikada ne napušta nijedan segment života, sve mu je podređeno.

Ne smeta mi što je to tako, jer kada imam privilegiju da radim ono što volim, sve što uradim da bih ostvarila poslovni cilj u skladu sa moralom i etikom opravdano je i poželjno. Vodim se jednom divnom rečenicom: “ Ko hoće nađe način, a ko ne opravdanje „. Ne postoji negacija u pristupu poslu kojim se bavim, samo pozitivna energija, dobro poznati rad, trud, zalaganje, što u rezultatu dovodi do samoostvarenja i katarze koje samo kolege koje se bave izvođačkim umetnostima na različitim nivoima mogu osetiti i doživeti. Još je lepše kada sve to mogu podeliti sa publikom i preneti kroz pedagoški rad na neke nove generacije koje će biti dovoljno hrabre da uspeju i uživaju.

Muzika se mora voleti i to je inicijalna kapisla da bi se njome bilo moguće baviti kao umetnošću, onda dolazi talenat koji određuje da li postoje uslovi za tu vrstu izazova. Dalji napredak i razvoj temelji se na radu i sposobnosti da se sa svakim novim projektom nauči i sa svakim novim izazovom spremno suoči. Jedan od bitnih momenata je i znati da nikada nije savladano sve i da se od svakog novog saradnika može preuzeti neka mudrost koja će unaprediti moje umetničko stvaralaštvo.

Novi izazovi treba da predstavljaju zadovoljstvo, a ne nepremostivu prepreku. Sigurna sam da ne postoji problem koji nema rešenje. To je ono što uvek govorim sebi, prenosim u praksi tokom procesa rada i čemu učim svoje učenike. Nikada ne treba odustati i predati se. Strah od grešaka ne sme da postoji, jer sputava i ometa. Samo kroz greške koje napravimo možemo naučiti i saznati kako da usavršimo rad i kako radeći na sebi dolazimo do rezultata. Želja za znanjem mora biti konstanta i večna.

Kada se sve ovo primeni u praksi i kada se otvorenog uma i berezervno pristupi poslu gde se sa jedne strane razvija svoj sistem, a sa druge to znanje prenosi dalje uspeh nikako neće izostati. Tada se dobije ono što je najvažnije umetniku, a to je interakcija sa kolegama na sceni i iza scene, najintimniji kontakt sa publikom i zadovoljstvo da sam sigurna da na pravi način formiram neke nove pevače koji će istovremeno postati i kvalitetne ličnosti.

 

Obavezno štivo

Knjiga koju morate pročitati:
Lili Lehman
Moja umetnost pevanja
Studio Lirica
Beograd, 2004

     Moja Umetnost pevanja od Lili Lehman, u izdanju Studija Lirica, prevod Dragoslav Ilić, u Beogradu 2004. godine je svojevrsna teorija o pevanju i vokalnoj pedagogiji. Knjiga se sastoji od 34 poglavlja i 164 strane. Svako poglavlje je uputstvo: o načinu pevanja određenih vokala, o držanju jezika, razlici između umetničkog i prirodnog pevanja, nazalnom pevanju, pokrivanju tona, osećaju nosa i nepca pri pevanju, o glasovnim lagama i registrima, staccatu, tremolu, o obertonima, pripremi za pevanje, o položaju usta pri pevanju, pomoćnim vokalima, pokretljivosti tona, pevanju trilera, o držanju tela pri pevanju, izgovoru reči pri pevanju i izrazu pred publikom. Za kraj data je interpretacija knjige kroz ličnu prizmu autora, primera iz literature. i jedan dobar lek za upalu grla i promuklosti.

Lehmanova (1848–929) je poznata kao vokalni umetnik. Jako cenjena za svoje vreme, bila je sopran, sa preko 170 uloga i 600 lidova koje je izvela u karijeri. Takođe, bila je priznata kao vrhunski pedagog i specifičan teoretičar o čemu i svedoči ova knjiga koja prenosi njena iskustva i zapažanja iz svih navedenih aspekata. Autorka u knjizi pominje termin glasovnih osećaja: ² proces tj. fizičke senzacije glasovnih organa pri pevanju ² (strana 6). To i jeste glavna tema koju obrađuje, na način na koji je ona to doživela i proživela tokom svoje bogate karijere. Lehmanova želi da svima znane glasovne osećaje, u osnovi vrlo precizne- pojednostavi i učini shvatljivijim, mada prvo mora da u potpunosti demistifikuje i osvesti njihovo postojanje. Kroz njenu teoriju, na neki način, može se pronaći paralela sa glumom- tim neprestanim traganjem za uzrokom i smislom, da bi izloženo bilo opravdano i razumljivo. Danas kada umetnost postaje fabrikovana, Lehmanova će nas vratiti u jednu staru-novu dimenziju pristupa umetničkom pevanju. Njena teorija je umetnost.

U uvodnom poglavlju naglašeno je da se pevač na početku, pre svega, prepoznaje i gradi od talenta, a izgradnja se nastavlja predanim radom, upornošću i pravilnim vođenjem pedagoga. Naravno, ovo je apsolutno tačno. Na ovaj način osim dovođenjem do savršenstva prirodno dat glas i pravilno formiranje glasovnog aparata, takođe mogu se uvideti nedostaci, ograničenja i eventualno netalenat. Glas je potrebno konstantno uvežbavati i trenirati. Što se ranije prepozna talenat, to će se bolje glas očuvati, formirati i tretirati na pravilan način. Umetničko pevanje se sastoji od pravilnog udisanja, izdisanja i pravilnog položaja govornog aparata pri prolasku vazduha. Jako je važna muskulatura i držanje čitavog tela. Vazduh je vođen glasnim žicama i ide sve do rezonantnih šupljina u glavi. Ovo zna svaki profesionalni pevač i trudi se da u tim okvirima formira ton, koji se ne sme oštetiti tokom izgovaranja reči. Ova veština, mora se čitav umetnički vek unapređivati i u tom smislu težiti ka savršenstvu. Mora se priznati da je vrlo zahtevan zadatak pred svima koji žele da se bave ovom vrstom posla.
Na raznim grafičkim prikazima možemo videti put kojim ide dah i na koji način se njegovom kontrolom formira ton. U formiranju tona jako bitnu ulogu imaju: stomačni mišići, dijafragma i grudni koš. Ono što apsolutno treba podržati je da vežbom, specifičan, kontrolisan način disanja postane mehanički- prirodan.

Po nekim teorijama organizmu je potrebno oko tri nedelje da prihvati neki novi način funkcionisanja, ukoliko smo uporni, i upražnjavamo tu tehniku svakodnevno povećavajući lagano frekventnost sve do trenutka kada smo nekada novo stanje prihvatili kao standard svog funkcionisanja. Pa izvolite, dokažite suprotno. Jako lepo je objašnjen pojam ² magacin glasa ²- gde se tačno može vizuelizovati kako pevač priprema disajni aparat da bi izveo pravilan i čist ton. Autor na vrlo slikovit način opisuje kako se telo ponaša i kako reaguje tokom procesa stvaranja ² vazdušne brane ² , tačnije  kontrole protoka vazduha prilikom pevanja. Kod ovog opisa razume se i može se napraviti savršena slika u glavi kako će ton izgledati i zvučati pri određenom pokretu, pa čak i ako niste profesionalni pevač. U ovome je još jedan kvalitet ovog prenosa iskustva, studija pevanja, koji je pred nama i svako ko želi da se bavi pevanjem trebalo bi da ga poznaje i upražnjava kao osnovnu kulturu ove profesije. Opet se ističe da se uvek zna koji je uzrok i do čega dovodi, preciznije rečeno- šta dovodi do dobrog, šta do lošeg tona. Moje iskustvo u pedagogiji apsolutno potvrđuje tu činjenicu, posebno kada sam u radu sa učenicima stavila akcenat na uzroke. Rezultat je bio mnogo bolji, jer su bili pažljiviji, što je dovelo do veće angažovanosti i efikasnosti. Uz sve ovo propagiranje zdravog života i svakodnevnih vežbi opuštanja glasnica i larinksa čini savršen savet za dug životni vek glasa.

Još jedan savet je od velikog značaja, mada mora biti osvešćen i na neki način uslovljen već na početku, pri prvim koracima ka specifičnom načinu ponašanja prema sebi u svetu umetničkog pevanja- moramo biti spremni na odricanja i lišavanja sebe mnogih ovozemaljskih zadovoljstava radi višeg cilja samoostvarenja- savršene reprodukcije vokalnog doživljaja umetničkog izraza. Velika istina koju otkriva ovo delo, između ostalog, je i to da se svi suočavamo sa sličnim problemima tokom procesa učenja i usavršavanja, pokazujući da su oni rešivi uz osluškivanje i pravilno tretiranje svog tela i glasovnog aparata.

Sada sledi deo, zbog koga na neki način zameram autoru, ali ne iz razloga netačnosti, već zbog toga što je za potpuno razumevanje potrebno osnovno poznavanje fonijatrije i funkcije organa koji učestvuju u reprodukciji tona. Verovatno bi pomoglo da je autor na početku knjige uputio čitaoca u neke osnove, bez obzira što je ovo delo namenjeno za već formirane pevače. Niko ne može pretpostaviti sa kakvim predznanjem ko raspolaže. Čim se autor vrati na slikovito objašnjavanje, štivo odmah postaje prihvatljivije i razumljivije. Tako i priča o vokalima koji se pojedinačno izvode skreće pažnju na činjenicu koju pevači tokom svog školovanja mehanički prihvate, ili rečeno u duhu dela, ne znaju uzrok, tačnije nikada ne razjasne i racionalizuju. Da pojasnim: vokali, iako naizgled zvuče čisto, sastoje se iz niza glasova koji ih čine, pa samim tim u izvođenju ne zvuče u potpunosti kao u govoru. Što je tehnika pevanja bolja–disanje, položaj tela i organa za reprodukciju tona, utoliko će pevanje zvučati prirodnije, što moje iskustvo i dokazuje.

Dobre osnove su temelj nadogradnje, što nije ništa nepoznato i novo, a u ovom slučaju najbolji je poluvokal J. On će povezati sve ostale i gurati jezik u pravi položaj pri njihovom izgovaranju. Logično je da se nakon upoznavanja sa izgovaranjem vokala edukacija nastavi u pojašnjavanju nazalnog pevanja. Konačno da neko na pravi način pojasni i razjasni  da nazalno pevanje nije loše, kako se vrlo često kod nas smatra, ali samo ako je u razumnim granicama. Vrlo često se sa pevanjem ka nosu, kako je definisano nazalno pevanje, preteruje, jer se čini lakšim. Nažalost to je van kontrole nakon školovanja pevača i zavisi od njega samog i njegove svesti o meri. Veliku ulogu u svemu tome ima samokontrola kao ultimativna osobina, do koje se isključivo dolazi konstantnim vežbanjem, traganjem i usavršavanjem. Ovu osobinu je potrebno primenjivati u svakom segmentu života i uspeh neće izostati.U poglavljima koja govore o osećajima nosa i jezika najbolje je gledati se u ogledalo, jer ćemo tako videti i steći osećaj dobrog i lošeg i ono što je najvažnije, kako će to delovati na reprodukciju tona. Dajmo primer: svaki napor koji se vidi na licu, čuće se i u glasu.

Teorija o nepostojanju glasovnih registara, već samo laga zvuči jako interesantno. Mislim da registri postoje, ali da ih ne treba grubo određivati i na taj način ograničavati pevača, već da treba izgrađivati glas do  maksimuma njegovog opsega sve dok se ne postigne ujednačenje u svim lagama. Svaki ton će neprimetno zauzeti svoje mesto i u svakom trenutku postojaće mogućnost da se od glasa uzme samo ono što je potrebno za najkvalitetnije izvođenje, čime će upravljati jedini gospodar- uho.

Dobra priprema je skoro obavljen posao- govorio je jedan od mojih profesora. Tako kaže i Lili Lehman objašnjavajući ono što svaki pevač treba da zna u svako doba dana ili noći: pravilno disanje, položaj tela, položaj organa za reprodukciju glasa i uvek će te moći da pevate. Naravno da se ova osnova nadograđuje time da svaki ton mora imati svoje rezonantno mesto i položaj usta. Poglavlje koje govori o tome je na neki način esencija umeća, jer svaki novi položaj usta dovešće do niza promena: u držanju tela, kontrahovanju mišića, larinksa, glasnih žica i tako stvoriti magiju svih mogućih boja tonova koje izvodimo. Uvežbati ovo i pomoćne vokale na osnovu objašnjenja Lehmanove, pevaćemo sa osmehom na licu i uživanjem.

U nastavku autorka objašnjava potrebu svakodnevnog vežbanja velike skale. Mislim da neophodnost konstantnog vežbanja apsolutno postoji, kao što sam više puta pomenula. Isto tako, mislim, da to ne mora izričito biti velika skala, već da postoji niz drugih vežbi koje adekvatno mogu održati glas uvek spremnim. Na kontroli tela i držanja radi se uporedo sa radom na svim ostalim segmentima koji su potrebni za kvalitetno pevanje, jer se ne mogu odrediti prioriteti- jednostavno sve je prioritet. Ovde takođe priskače u pomoć jedan od glavnih rekvizita za pripremu i učenje, a to je ogledalo, naravno radi kontrole. Jako detaljno i potpuno tačno opisano je i ovo poglavlje i data su uputstva kako istrenirati svoje telo i dovesti ga do savršene interpretacije. Važno je znati da svoje stanje prenosimo na publiku, zato je bitno izgraditi samopouzdanje, jasnu svest o uzrocima, ja bih rekla i posledicama. Autor završava knjigu svojim ličnim iskustvom koje je veliko i dragoceno. U radu i edukaciji učenika, ja bih se ipak osvrnula na svoje iskustvo u interpretaciji, jer svako vreme donosi promene, inovacije, i nova saznanja. Ne kažem da je iskustvo Lili Lehman neupotrebljivo, naprotiv. Ali današnji način života, funkcionisanja i realizacije umetnosti je drugačiji. Samim tim moje iskustvo je prilagođeno vremenu u kome živim i shvatljivije generacijama koje dolaze.

Jako sam srećna što sam se kroz svoje školovanje susrela sa ovom knjigom koja mi je pomogla da učvrstim dobre osnove i istovremeno pomogla da razjasnim i objasnim ono što su moji predavači smatrali da nije potrebno već da se podrazumeva. Tako sam i uspela da  unapredim svoju umetničku interpretaciju, kao i da svoje učenike usmerim na pravi put i preporučim im knjigu kojoj se često vraćam. Nedostaci koje sam navela o ovom delu su zanemarljivi u odnosu na činjenicu koliko je ono korisno. Žao mi je što ne spada u obaveznu literaturu koju bi trebalo da pročitaju svi koji se bave pevanjem kao izvođačkom, pedagoškom ili teorijskom disciplinom.

Slobodno mogu reći da je ovo jedna od najznačajnijih knjiga koju jedan umetnik može pročitati u svojoj karijeri i kao takvu trebalo bi je proučavati i uvrstiti zajedno sa delima kao što su: Biserka i Dušan Cvejić, Umetnost pevanja, Beograd 2009; Bruna Špiler, Umjetnost solo pjevanja, Muzička akademija, Sarajevo 1972; Mr. Mila Manojlović, Stile italiano savremena italijanska škola pevanja, Gnosos, Beograd 2001. Ovo delo prožima i dopunjava literaturu koja se koristi, kao karika koja nedostaje upotpunjava znanje i podstiče potrebu za konstantnim istraživanjem i usavršavanjem.

 

Sinoć u gradu

Вести култура и забава

Јесења елегија

Наступ Тање Обреновић, мецосопран, и Јелене Половић-Шиљег, клавир, у Скупштини града (Фото А. Васиљевић)

„Волим твоје руке за играчке, то тело кога скоро нема. Жена је само у мекоти мачке што у твом струку преде и дрема…” Ова песма Оскара Давича само је једна у низу у којима је уживала публика на концерту у Скупштини града. Уметница Тања Обреновић, мецосопран, уз клавирску пратњу Јелене Половић-Шиљег, извела је и нумере „Вече на шкољу”, „Чежња”, „Цвет младости”, „Јесења елегија”… књижевника Алексе Шантића, Шишка Менчетића, Марина Држића, Војислава Илића…

На богатом програму биле су и композиције Маринковића, Коњовића, Христића, Милојевића, Деспића, Тошића, Вујића, Големовића…

А. К.

објављено: 21.12.2011.

 

Kako Tanjug javlja…

BEOGRAD – Renomirana operska umetnica Tanja Obrenović obeležiće 20 godina umetničkog rada koncertom u Svečanoj sali Skupštine Grada u utorak, 20. decembra, najavili su organizatori Kulturni centar Beograda i Udruženje muzičkih umetnika Srbije.

Solista Opere i Teatra Madlenijanum mecosopran Obrenović, umetnica koju je kritika od prvih nastupa još tokom studija, prvo na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, zatim na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, zapazila kao izrazito lep tamno obojen glas, izjednačenog registra sa posebnim smislom za oblikovanje fraze, igrala je preko trideset uloga na domaćim i stranim scenama.

Debitovala je u ulozi Kate u operi „Suton“ Stevana Hristića u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i od tada je ostvarila brojne operske uloge. Kao jedini ženski solista izabrana je da predstavlja srpsku opersku umetnost na svečanom koncertu slavne italijanske primadone Katje Ričareli u Beogradu.

Mecosopran Obrenović obeležiće svoj jubilej, dvadeset godina profesionalnog rada nesvakidašnjim i interesantnim izborom kompozicija koje će izvesti uz klavirsku pratnju Jelene Polović Šiljeg.

Program je posvećen domaćim autorima i srpskoj solo pesmi, Obrenović će izvesti kompozicije koje su na stihove pesnika Alekse Šantića, Jovana Jovanovića Zmaja, Vojislava Ilića, Marina Držića, Dobrice Erića, Oskara Daviča, Mihovila Nikolića komponovali eminentni srpski kompozitori Konstantin Babić, Dejan Despić, Stevan Hristić, Petar Konjović, Vera Milanković, Vladimir Tošić, Miloje Milojević i Dimitrije Golemović.

 

Or­ke­star – zve­zda ve­če­ri

                        Iz baleta „Severna bajka“ (Fotodokumentacija „Madlenijanuma“)

Pre­mi­je­ra ba­le­ta „Se­ver­na baj­ka“, iz­ve­de­na u po­zo­ri­štu „Ma­dle­ni­ja­num“, pro­pra­će­na je ve­li­kim in­te­re­so­va­njem, bu­du­ći da se ra­di o ostva­re­nju či­ju ko­re­o­gra­fi­ju i re­ži­ju pot­pi­su­je Sta­ša Zu­ro­vac, is­tak­nu­ti hr­vat­ski igrač i ko­re­o­graf, autor sa­da već kult­ne i to­li­ko omi­lje­ne pred­sta­ve „Ko to ta­mo pe­va“. Ba­let „Se­ver­na baj­ka“ ra­đen je na mu­zi­ku Edvar­da Gri­ga za dra­mu „Per Gint“ Hen­ri­ka Ib­ze­na, iz či­je je op­se­žne, in­te­gral­ne ver­zi­je sa­či­njen iz­bor nu­me­ra ko­ji pred­sta­vlja deo ta­ko­zva­ne ci­ri­ške ver­zi­je ove par­ti­tu­re i, kao ta­kav, uklju­ču­je u se­be na­ra­to­ra i vo­kal­ne de­o­ni­ce.

Kao dra­ma­turg svog ko­re­o­graf­skog ostva­re­nja, Zu­ro­vac se su­o­čio sa ni­ma­lo la­kim po­du­hva­tom adap­ta­ci­je ove spe­ci­fič­ne, gu­sto sa­zda­ne mre­že mi­to­lo­ške gra­đe i le­gen­dar­nih mo­ti­va dra­me „Per Gint“,ko­ju je po­de­lio u osam­na­est sce­na. Sa­svim oče­ki­va­no, pri­mat je dat epi­zo­da­ma sme­šte­nim u ima­gi­nar­ni svet, po­pri­štu ju­na­ko­vog tra­ga­nja za to­li­ko že­lje­nim oslo­bo­đe­njem ko­me on ne­će pri­stu­pi­ti ak­tiv­no, kroz bor­bu, već po­vla­če­njem u svet ma­šte u ko­ji Ib­zen „ba­ca“ svog ju­na­ka, sa na­me­rom da ga ovaj uisti­nu i pro­ži­vi, bes­po­šted­no ga iz­la­žu­ći ve­tro­me­ti­ni ču­de­snih do­ga­đa­ja i ne­stvar­nih su­sre­ta, za­o­de­nu­tih naj­ta­na­ni­jom spre­gom fol­klor­nih i fan­ta­stič­nih ele­me­na­ta. Zu­ro­vac osta­je ve­ran svom do­sa­da­šnjem, ve­o­ma iz­ra­že­nom in­te­re­so­va­nju za spe­ci­fič­nu i upe­ča­tlji­vu iz­grad­nju ka­rak­te­ra ko­ju sme­šta u sa­mo sre­di­šte svo­je ko­re­o­graf­ske tvo­re­vi­ne. Me­đu­tim, ka­ko će se po­ka­za­ti, upra­vo će se na ovom pla­nu u ve­li­koj me­ri i is­crp­sti op­šti do­me­ti auto­ro­ve za­mi­sli.

Ne­re­al­no je bi­lo oče­ki­va­ti da, ma ko­li­ko taj pri­kaz li­ko­va bio „pla­sti­čan“, du­ho­vit i bez sum­nje raz­ra­đen, on uisti­nu mo­že bi­ti sto­žer, ka­dar da po­dr­ži, i iz­dr­ži, glo­ma­znu i slo­že­nu scen­sku kon­struk­ci­ju ka­kva je jed­na ce­lo­ve­čer­nja ple­sna pred­sta­va, sa svim svo­jim kom­po­nen­ta­ma. Jer, u po­gle­du sa­me ko­re­o­gra­fi­je, pa do­ne­kle i re­ži­je, od Sta­še Zu­rov­ca oče­ki­va­li smo vi­še. Na is­tan­čan ose­ćaj za gra­đe­nje grup­nih sce­na još jed­nom su uka­za­li pri­zo­ri svad­be, lud­ni­ce, bro­da i po­greb­ne po­vor­ke. Me­đu­tim, već po­sle ne­ko­li­ko ta­kvih sce­na, po­sta­je ja­sno da i lu­cid­na ko­re­o­graf­ska do­set­ka, geg ili gri­ma­sa, kon­fi­gu­ri­sa­ni na na­čin ko­ji sva­ki od ovih sred­sta­va pre­ko me­re iz­ra­blju­je i vo­di ka nji­ho­voj hi­per­tro­fi­ji, iza­zi­va, sva­ka­ko pa­ra­dok­sal­no, ose­ćaj mo­no­to­ni­je i „pra­znog ho­da“ u ko­ji skli­za­va tok pred­sta­ve.

Kon­stant­nim po­se­za­njem za po­stup­kom „upri­zo­re­nja“ dram­skih si­tu­a­ci­ja, iako vi­zu­el­no i kom­po­zi­ci­o­no sklad­no i ma­što­vi­to spro­ve­de­nih, autor kao da ih je, za­ne­ma­ru­ju­ći nji­hov po­ten­ci­jal, ola­ko osta­vio u for­mi sta­tič­nih, na­da­lje ne­raz­vi­ja­nih ko­re­o­graf­skih ide­ja. Ta­ko je žr­tvo­van či­tav niz za­ni­mlji­vih scen­skih i ko­re­o­graf­skih mo­ti­va, či­ji je raz­vi­tak do­dat­no one­mo­gu­ćen upra­vo oskud­nim ko­re­o­graf­skim sa­dr­ža­jem ko­ji je, kao ta­kav, po­seb­no do­šao do iz­ra­ža­ja u onim de­o­ni­ca­ma ko­je su svo­jim kom­plet­nim mu­zič­ko-dra­ma­tur­škim ustroj­stvom na­pro­sto va­pi­le za da­le­ko ras­ko­šni­jim ko­re­o­graf­skim uob­li­če­njem.

Ko­re­o­graf­ski kraj­nje ne­raz­ra­đe­nu ulo­gu Pe­ra Gin­ta tu­ma­čio je Mi­loš Ma­ri­jan, ne­u­pe­ča­tlji­vo i bez po­treb­ne in­ter­pre­ta­tiv­ne sna­ge, dok je ko­re­o­graf­ski ta­ko­đe li­mi­ti­ra­nu ulo­gu Sol­vejg, pre­te­žno kon­ven­ci­o­nal­no, ali u ljup­kom i žen­stve­nom ma­ni­ru do­ne­la Bo­ja­na Že­ga­rac. Od ve­li­kog bro­ja uče­sni­ka is­ta­kli bi­smo vr­lo su­ge­sti­van na­stup Uro­ša Pe­tro­ni­je­vi­ća, kao efekt­nog Liv­ca dug­ma­di, i scen­ski upe­ča­tlji­vu Ol­gu Ol­ćan. Ani­trin ples uka­zao je na svu pro­ble­ma­tič­nost uve­žba­va­nja i po­ve­ra­va­nja isto­vet­nih teh­nič­kih za­da­ta­ka igra­či­ma su­štin­ski raz­li­či­tih po­stav­ki te­la i ne­u­jed­na­če­nih spo­sob­no­sti.

Ipak, ap­so­lut­ne zve­zde ve­če­ri bi­li su Or­ke­star „Ma­dle­ni­ja­nu­ma“, su­per­i­or­no, pre­ci­zno i to­li­ko na­dah­nu­to pred­vo­đen ma­e­strom Stan­kom Jo­va­no­vi­ćem, i vo­kal­ni so­li­sti Ta­nja Obre­no­vić, Ne­nad Ne­nić i Ja­smi­na Stoj­ko­vić, či­ja su iz­vo­đe­nja Sol­vej­gi­nih de­o­ni­ca osta­vi­lapri­sut­ne bez da­ha. Ovaj pra­vi mu­zič­ki „pod­vig“ upe­ča­tlji­vo je uka­zao, ka­da je reč o igrač­kim pred­sta­va­ma, ko­li­ko ve­li­ki zna­čaj po­se­du­je iz­vo­đe­nje par­ti­tu­re uži­vo i ko­li­ka je ne­do­stat­nost uče­sta­log pri­be­ga­va­nja audio-snim­ci­ma. Ko­sti­mi Bjan­ke Ur­su­lov svo­jom ele­gan­ci­jom, de­li­kat­no­šću i pre­fi­nje­nom stil­skom do­sled­no­šću pre­sud­no su, za­jed­no sa baj­ko­li­kim sce­no­graf­skim re­še­nji­ma Va­len­ti­na Sve­to­za­re­va, do­pri­ne­li iz­u­zet­no sna­žnom vi­zu­el­nom iden­ti­te­tu ove pred­sta­ve.

Mi­le­na Ja­u­ko­vić

objavljeno: 18.12.2011.

Dnevni list “ Politika „

 

Pomoć i saveti u nastavi solo- pevanja za učenike i profesore

Dobro došli !

Ovaj blog biće namenjen učenicima i profesorima koji se bave solo- pevanjem.
Kao dugogodišnji profesor, koji je uporedo sa pedagoškim radom aktivan i kao izvođač, pokretanjem ovog bloga moj cilj je da prenoseći svoje iskustvo i opservacije pomognem svima koji se na bilo koji od navedenih načina bave pevanjem. Ovde ću objavljivati i sve interesantne informacije, linkove, sajtove i tekstove koji mogu pomoći svima iz profesije. Na ovaj način želim da  doprinesem razvoju i razumevanju načina rada, življenja i ponašanja u formiranju i egzistiranju profesionalnih pevača kao i da im pružim priliku da obogate svoje znanje korisnim informacijama.