RSS
Image

Pozivamo vas na…

Plakat 2

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na maj 14, 2013 in Fotografije, Novo

 

Rajko Maksimovic, Bach,Gounod – Ave Maria


Autorsko veče Rajka Maksimovića
SKC, 3. februar 2013.
Tanja Obrenović, mecosopran
Kvartet „Mokranjac“

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na maj 12, 2013 in Novo

 

Verdijev „Rigoleto“ u rediteljskoj interpretaciji Michel Mayer-a

Pitanje savremene opere danas podstiče muzičke kritičare, stručnjake reditelje, ali i brojne ljubitelje ove vrste muzike na razmišljanje o tome kakvi su putevi i modaliteti opstanka žanra u našem vremenu. Mnogi pribegavaju smanjenju broja članova u orkestru, pa čak i nasnimavanju tih deonica da bi smanjili troškove izvođenja. Operske predstave, kao i dramske, sve više se prave skoro bez scenografije trudeći se da na taj način smanje troškovi i postanu mobilnije radi lakše distribucije u druge potencijalne prostore za prikazivanje i eventualni profit. Operi kao žanru, koji postoji u svom izvornom smislu od šesnaestog veka, po mnogima preti izumiranje zbog aktuelne globalne fiansijske krize, ali i zbog novih trendova u komunikaciji sa publikom koji za sada, mali broj mladih kompozitora uspeva da isprati. Jako je teško novu, takozvanu, digitalnu publiku privući i zainteresovati za ovu vrstu žanra koji ostaje u svojim okvirima, jer njegove priče i poruke, iako univerzalne, jako teško se prilagodjavaju današnjem načinu poimanja sveta i prate brzinu kojom funkcioniše.

Uprkos svemu ovome, zaljubljenici koji se bave operom na sve načine pokušavaju da održe ovu vrstu umetnosti i daju joj novu dimenziju, zadržavajući njenu osnovu namenu i promovišući vrhunske pevače na globalnom nivou. Korak dalje otišla je i jedna od najprestižnijih operskih kuća, američka Metropoliten opera. Tokom 2006. godine počeo je živi prenos operskih predstava u visokoj definiciji, u bioskopskim salama širom sveta. Već 2007. godine predstava iz Met-a prikazana je u preko 400 bioskopa širom Amerike, a vrlo brzo u preko 650 sala na zemljinoj kugli. Trenutno svoja izvođenja Metropoliten prenosi u trideset zemalja i to uživo okupljajući najbolje svetske glasove i šireći kulturu operskog pevanja instant, na isti način kako nam je trenutno i sve servirano.

Korak dalje u celoj ovoj situaciji otišlo se i u pristupu scenografiji, građenju likova i kostimografiji predstave. Operska dela se sve češće transponuju u svremeniju istoriju bližu našem vremenu, zbog boljeg shvatanja i lakšeg poistovećivanja publike sa libretom. Takođe sve više se koriste i specijalni efekti, ne bi li apstraktnost i tehnička savršenost otvorile još jedan kanal ka novoj publici. Nove, mlade, snage se angažuju kao autori projekata da bi mogli savršeno da uklope staro i novo i donesu balans koji je neophodan u ovom procesu  i krajnjem rezultatu.

Tako je i Metropoliten uradio na svom primeru opere „Rigoleto“. Učinivši trosatnu predstavu toliko interesantnom da je gledate, slušate i osećate bez daha, uprokos tome da li ste poznavalac opere ili samo radoznalac koji je došao u bioskop da vidi šta se to dešava. Magija je vrlo uspešno i jasno prenesena putem digitalnh talasa  i možda je otvorila novi prozor operskoj umetnosti.
20130215_piotr-beczala-as-the-duke-in-verdis-rigoletto_33

Dobro poznata priča o Rigoletu „grbavcu sa problemom“ i nezasluženom prokletstvu koje se u potpunosti ostvaruje, opera u tri čina koja je premijerno izvedena 1851. godine u stilu i sa svim obeležjima epohe, prošle 2012. godine u dešavanja i intrige uvodi nas u vreme kazina i glamura šestdestih godina u Americi. Angažovanjem pozorišnog i filmskog reditelja Michel Mayer-a, koji je najpoznatiji po režiji mjuzikla „Buđenje proleća“ na Brodveju i njegove autorske ekipe, ova postavka dela je ipak profitirala, uprkos nekim detaljima koji baš nisu uklopivi u vreme dešavanja, kao i nekim rediteljskim rešenjima. Dobitnik Tony nagrade za režiju doprineo je da Rigoleto dobije prizvuk mjuzikla, koji je u živom prenosu izgledao potpuno filmski.

Trepereća, fluorescentna svetla, šljašteći blejzeri, prikaz dekadencije i drame natera vas da se zapitate: „Kada će se pojaviti Dean Martin?“. Ali ne, umesto njega vidite raskalašnog i potencijalnog negativca Vojvodu od kazina koga ushićeno igra tenor. Njegov ljigav i raskalašan odnos prema ženama u ovom kitnjastom okruženju izgleda kao da mu je tu i mesto. U poruci originalnog libreta i nije tako zamišljeno, ali je u svakom slučaju bliže i razumljivije današnjoj publici, jer u ovoj epohi takav način ponašanja ne nailazi na preteranu osudu . Sam početak Rigoleta obeležen je sa dva velika stuba, koji predstavljaju lifotve i podsećaju na one koji se nalaze u nekom velikom tržnom centru. Pozadinska fluorescentana svetla i raznobojni kokteli pokazuju da je zabava već počela. U ovom ponekad obuzimajućem svetlosnom raskošju srećemo Vojvodu koji se već hvali svojim uspesima i manipulacijom ženama. Rigoleto, njegova grbava dvorska luda, u ovom slučaju pre stand-up komičar pojavljuje se u božićnom džemperu kreirajući lik potcenjenog šaljivčine. Bez obzira na to on se odmah predstavlja kao izvor i pokretač smeha. Čini se da je sve pod kontrolom do trenutka kada s pojavi arabijski pustinjski tajkun Monterone. On želi da se obračuna sa vojvodom zbog afere koju je imao sa njegovom ćerkom. Deblji kraj u vom okršaju izvući će Rigoleto koji jako upečatljivo ismeva Monteronea, zbog čega ovaj baca kletvu na njega. Malo je čudno u ovakvoj atmosferi, vremenu i filmskoj interpretaciji slušati reči kletve i shvatiti ih ozbiljno. Bilo bi mnogo prihvatljivije da se razmislilo u nekoj konkretnoj pretnji svojstveno prikazanoj situaciji. Pored igračica sa perjem, neograničenoj količini alkohola, cigareta i svega što ovo vreme podrazumeva, jako je teško poistovetiti se sa situacijom glavnog lika u ovom okruženju i poverovati mu da je u problemu zbog seoske kletve jednog, u ovom slučaju nebitnog lika.
2012_rigolettorigtech1213.07
Nakon tužne ispovesti nad novonastalom situacijom postavka nas vodi u privatni deo života Rigoleta, kod njegovog neprocenjivog blaga, ćerke Đilde. Ona je u čitavoj raskalošnosti i razvratu koji egzistira, predstavljena kao oličenje čistote i nevinosti. Autorska postavka ovog dela nije mnogo izdvojena od prvobitnog. Odvojena je metalnom konstrukcijom sa malo smanjenim svetlima i dva usamljena drveta koja nas asociraju na toplinu porodičog života. Pozadinska atmosfera, koja je povezana sa svetlošću grada nas podseća na stvarnost, kao i pojava Đildine negovateljice i čuvarke Đovane, koja je tipičan predstavnik prevrtljivog i podmitljivog člana bilo kog društva, u ovom slučaju savremenog. Iako bi intimni deo života glavnog lika trebalo da bude odvojen od posla kojim se bavi u ovom slučaju to apsloutno nije smetalo, jer teško da danas možemo odvojiti privatno od poslovnog. Upečatljivosti ove intimne situacije doprinelo je i savršeno tumačenje likova i odnosa između oca i ćerke umetnika na sceni. Provodeći dane moleći se u crkvi, potpuno odvojena od realnog sveta i dešavanja, prosto je nemoguće zaštiti je od centra zbivanja u kome fukcioniše, jer po svemu sudeći u ovoj interpretaciji živi u hotelu u kome joj i otac radi. Ovo pokazuje korišćenje lifta kojim oni dolaze i odlaze u različite postavke scena.
Rigoletto4
Sa ubeđenjem da Rigoleto krije ljubavnicu Vojvoda ga prati i prisluškuje razgovor koji vodi sa ćerkom. U međuvremenu Đilda je u crkvi primetila Vojvodu koji je privukao pažnju mlade devojke i probudio interesovanje. Nakon što je lako podmitio Đovanu, Vojvoda konačno osvaja srce naivne devojke i odlučuje da je otme od Rigoleta. Nakon ovoga stvari se brzo dešavaju i u dogovoru sa svojom ekipom Vojvoda nasamari Rigoleta, otima Đildu koju krije u sarkofagu iz Egipta, što je još jedan tipičan znak šestdesetih u Americi i fascinacije egipatskom kulturom. Rigoleto otkriva samo šal u sobi svoje ćerki i podseća se prokletstva koje je bačeno na njega.

Drugi čin opere postavljen je u Vojvodinom apartmanu u kazinu, gde su zadnji zidovi prekriveni velikom zelenom zavesom koja predstavlja znak Vojvodine ljubomore na ljubavnu intimu koju misli da Rigoleto ima sa Đildom i nagoveštava razmenu novca koja se dešava u trećem činu. Sa velikim spiralnim stepenicama u centralnom delu sobe, prosto savršeno odgovara ovom konceptu. Vojvodini ljudi, koji su oteli Đildu, spavaju svuda po prostoru izmoreni od prethodne noći pićem i provodom. Sledi najvažnija scena u operi, gde je u svom rediteljskom konceptu kreator napravio mali propust. Rigoleto bi trebalo da uđe u prostoriju na ivici razuma u neurednom kostimu, zbog nestanka svoje ćerke. On zna da su mu ljudi iz kazina oteli ćerku, ali je nemoćan. Rigoleto u ovoj interpretaciji ulazi u svom kišnom mantilu i peva ariju mirno, kao pesmicu, gledajući u jednu tačku i deluje kao da nije prisutan. Ovo jeste jedan od načina da se prikaže emocija, ali neke druge vrste. Čak i u ovom vremenu u kome deluje komad, kao i u svakom drugom nama poznatom, svi bi besno upali u scenu vrišteći i tražeći da znaju gde im je ćerka. Da, Rigoleto jeste nemoćan u ovoj situaciji, ali nije nemoćan kao lik.
rigoletto-act-2
Nakon saznanja da je Đilda Rigoletova ćerka i njenog oslobađanja, skrhan i očajan otac odlučuje da se osveti za ono što mu je urađeno i da zaštiti ćerku koja mu je priznala da je ludo zaljubljena u Vojvodu.

Treći i finalni čin pojačava lokalnost ovog komada u svojoj interpretaciji i postavci, najviše zbog velikog kadilaka koji je postavljen kao deo scenografije iako zaista izgleda fascinatno. U ovom delu, plava fluorescentna svetla odslikavaju olujnu noć, koja kao kliše u skoro svakom komadu, filmu ili seriji predstavljaju tipičan sibol nagoveštavanja loših događaja. Čak i posle specijalnih zvučnih efekata koji dočaravaju oluju, ova svetla nastavljaju da „igraju“ u ritmu muzike i označavaju vodeću melodijsku liniju svih istrumenata koji se smenjuju tokom trajanja. Prerušenu ćerku u muškarca, otac šalje da prebegne u Veronu da ne bi bila žrtva Vojvode žigola, ali joj pre toga pokazuje kako se on zabavlja sa ćerkom lokalnog kriminalca Sparafučila. Slomljenog srca ona odlazi. Očajan i sa preteranom potrebom da zaštiti svoju ćerku Rigoleto traži pomoć, angažujući Sprafučila, modernog, stilizovanog, skoro sablasnog karaktera, koji je spreman i na ubistvo za novac, nama bližeg kao predstavnika zemunskog klana ili savremenog „biznismena“.
aa75e042f6ccf43163b6153d3b998c92
Zaslepljena ljubavlju prema Vojvodi, Đilda odlučuje da se žrtvuje za njega, bez obzira na prevaru. Oprašta mu sve i odlazi u hotel kod Sparafučila, lažno se predstavljajući, gde je on ubije. Sada dolazi do konačnog raspleta i zaključenja ove tragične priče. Takođe u ovoj poslednjoj sceni kadilak otkriva svoju pravu namenu, jer u njemu je telo lažnog Vojvode koje na kraju u preemotivnoj sceni rastanka oca i ćerke otkriva Rigoleto. Proklestvo arapskog pustinjskog tajkuna je ispunjeno i još jednom je opravdan libreto svake opere, a to je da se sudbini ne može pobeći.

U nekim trenucima stripovski orijentisana i u izgledu i u karakterima, mora se priznati da je produkcija “Rigoleta” iz Metropoliten opere pokazala da je univerzalnost koju ova vrsta umetnosti kao žanr poseduje moguće interpretirati u svakom vremenu. Sa manjim modifikacijama u libretu transponovanju likova u savremena dešavanja dobijamo put evolucije i siguran način održanja, bez obzira na aktuelni trenutak. Ideja o živom prenosu i sama mogućnost učestvovanja publike koja se nalazi na drugom kontinentu donela je nove standarde i iskustvo. Ovo je dogadjaj koji jedinstven i definitivno ga ne treba propustiti.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na maj 12, 2013 in Novo, Tekstovi

 

R. Maksimović, Ravanica iz Pasije


Autorsko veče Rajka Maksimovića
SKC, 3. februar 2013.
Tanja Obrenović, mecosopran
Kvartet „Mokranjac“

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na maj 12, 2013 in Novo

 

Priprema, pozor, sad!

cuba2

Izvođačka umetnost spada u jedan od najsloženijih oblika u procesu realizacije. Operska umetnost, kao najviši oblik izvođaštva, podrazumeva spoj nekoliko vrsta, može se slobodno reći veština kojima umetnik mora ovladati i razvijati ih konstantno tokom svoje karijere. Kao najvažniji momenat, pored talenta koji mora posedovati za pevanje i konstantnog rada na svom govornom i pevačkom aparatu, operski umetnik mora objediniti u svom procesu rada i  talenat za glumu i ples. Pored svega ovoga potrebno je stalno prilagođavanje na različite uslove i izazove novih projekata, zahteva autora i savršene koordinacije sa saradnicima da bi se istovremeno zadržala sopstvena individualnost i ostavio pečat. Sa druge strane neophodno je biti dobar partner, odgovoriti i zadovoljiti rediteljsku liniju koja je zadata kao krajnji zadatak. Da bi se ispunili svi ovi uslovi i ostvarila savršenost u poslu, svaki umetnik je dužan da na razne načine pronikne u problematiku dela koje obrađuje i koje će prezentovati publici zajedno sa svojim timom. Timski rad kao i individualni jesu ključ uspešnog i prepoznatljivog projekta. Što je saradnja, međusobno razumevanje i razjašnjavanje svih nedoumica bolje i preciznije, prenos informacija do publike će biti efikasniji i ubedljiviji. Veoma je važno da publika oseti emociju koju umetnik treba da  prenese, jer na taj način, ukoliko čak i ne razume delo ili nema uvid u njegovu dramaturšku osnovu može doživeti katarzu i prepoznati poruku.

Ovo je bila i polazna tačka u procesu koji je bio stavljen pred mene kada sam dobila priliku da učestvujem u projektu baletske predstave „Severna bajka“ u režiji Staše Zurovca, koja je nastala po motivima legende o Per Gintu. Specifičnost ove postavke je u tome što su baletskim deonicama priključene pevačke i što pevači učestvuju kao naratori iza scene, a zatim i aktivno kao deo čitave koreografije na sceni. Prvi put suočila sam se mnogo novih izazova koji su stavljeni ne samo pred mene, već i moje kolege. Legenda o Per Gintu je opšte poznata priča, mada u ovom slučaju trebalo je prvo pristupiti delu na način koji nije samo informativnog karaktera. Trebalo je pronaći motivaciju glavnog lika za njegove postupke i istražiti i opravdati postupke mog lika u odnosu na njega. Znači da je prvi pristup bilo detaljno proučavanje legende o Per Gintu, generalno cele priče i osvrtanje na činjenice koje prate sve događaje koje smo obrađivali u predstavi. Jedna bitna činjenica je da u celom procesu bez obzira na veličinu i značaj uloge, interpretator mora biti upoznat sa celim tokom događaja, da bi mogao proživeti situacije koje nisu ili neće biti prikazane, kao i koje se nisu ili se neće desiti pred publikom. Na taj način će u kombinaciji sa sopstvenim iskustvom biti u poziciji da proživi i opravda postupke uloge koju interpretira. Kroz ceo ovaj proces kroz koji učesnike vodi reditelj, bitno je pronaći i prolagoditi se njegovom viđenju, interpretaciji i poruci koju želi da prenese. Saradnja sa kolegama i potpuna otvorenost u korelaciji je nezaobilazan činilac u ovom procesu.
cuba1
Lik Anitre, koji sam tumačila, nije kompleksan u dramaturškom smislu, ali u odnosu na druge uloge u pevačkom je vrlo složen. Kao prvo bitno je spomenuti da nije retko da se u ovo baletsko delo ubacuju pevačke deonice. One se odnose na sopranske partiture i ulogu Solvegie, koji su jako poznati i bliski publici. Zbog popularnosti ovih takozvanih pevačkih minjona, uloga Anitre postaje još kompleksnija i to u načinu na koji će se predstaviti, da bi ostavila utisak i ostala zapamćena. Ovde dolazi do izražaja glumačko umeće, koje mora biti u bliskoj sprezi sa savršeno tehnički i intonativno kontrolisanim glasom, posebno zbog komplikovanih melodijskih deonica koje su prisutne u ariji. Samim tim što se uloga Anitre jako retko tumači u baletskoj verziji, bilo je skoro nemoguće pronaći primere na osnovu kojih bi se mogla pronaći bilo kakva inspiracija ili eventualno osloniti i prilagoditi aktuelnom tumačenju pred kojim sam se našla. Sa druge strane ova činjenica mi je dala još veću slobodu da ne moram potpadati ni pod kakve okvire, već da mogu mnogo kolorističnije graditi ulogu i pristupiti joj iz nekog svog ugla koji podleže samo osnovnim zakonitostima i koji će zadovoljiti formu i rediteljsku zamisao. Anitra predstavlja inteligentan, intuitivan i mudar lik, pa je tu stabilnost trebalo preneti na scenu.

Na red je došao i možda najveći izazov koji sam imala na ovom projektu, a to je uklapanje mog plesačkog umeća i transformacija u neophodno simetričan, prilagodjen, a opet dovoljno specifičan i različit deo igračke podele na sceni. Bez obzira na neko malo iskustvo koje imam u baletskoj umetnosti svedeni i elegantni pokreti morali su odslikavati atmosferu i preneti karakteristike lika o kojima sam govorila. Ova situacija bila je rešiva na način prisustvoavanja što većem broju koreografskih proba, kao i aktivnom učestvovanju u dešavanjima na sceni. U celokupan proces, gde se istovremeno mora pratiti kretanje igrača, kontrolisati sopstveni pokreti, način pevanja, pratiti dirigent i animirati publika, priključio se jedan možda na prvi pogled manje bitan element, a to je mikrofonska bubica. Potreba za bubicom nastala iz razloga glasnoće orkestra, jer orkestarska interpretacija nije prilagođena izvođenju pevača. U ovom slučaju pevači su samo podrška i jedan specijalan začin koji predstavi daje neobičnost i spektakularnost. Orkestar koji konstantno svira u punom zvuku, vrlo često je pretio da pokrije i zaguši vokalne deonice. Bubica je jako osetljivo sredstvo, koje je u ovom slučaju bilo od velike pomoći, ali donelo je još jedan zadatak koji je morao biti savladan. Za „pevanje na bubicu“ potrebna je dodatna kontrola glasa, jer se granica zvučnog zida koji određuje ovaj instrument jako lako se pređe. Beskrajno vežbanje i samokontrola donele su odličan rezultat.
cuba3
Vreme i prostor u ovom slučaju su apstraktni i date su samo minimalne naznake  kostimom, dok se scenogrfije skoro i da nema. Ovo postavka ima svoje dobre i loše strane. Dobro je to što nedostatak scenografije nimalo ne ograničava u kretanju na sceni, a loše što interpretator, u ovom slučaju pevač, koji je navikao da se osloni i kako se to žargonski kaže „igra na scenografiju“ više nema taj oslonac i opravdanje za svoje postupke. Oslonjen je samo na baletske igrače i sopstvene pokrete. Jako je inspirativno prilagoditi se ovoj situaciji koja mnogo pomaže u evoluciji umetnika u njegovom umetničkom radu, i naravno pomaže u budućim projektima.

Veliko zadovoljstvo bilo je nositi kostim koji je rađen i prilagođen baletskoj predstavi. Sveden i udoban, to je najbolja definicija koju mogu dati, za razliku od mnogih drugih koje oblačim za predstave na redovnom repertoaru koji itekako mogu biti opterećujući i sputavajući.
Ovde nije kraj novim iskustvima koja sam stekla tokom rada na ovoj predstavi. Verovatno jedan od najstresnijih trenutaka bio je pevanje iza scene bez direktnog kontakta sa dirigentom. Rediteljskim konceptom nije planirano da se pevači pojavljuju na sceni osim kada pevaju arije. Njihova glavna uloga je naratorska i skoro celu predstavu oni se nalaze iza scene, ozvučeni bubicama. Kontakt sa dirigentom je isključivo preko inspicijentskih monitora. Međusobna koordinacija je jedina pouzdana u ovakvoj situaciji, jer se i orkestar ne čuje onako kako ga čuje publika. Takođe pevanje mora biti ujednačeno i izbalansirano. Konstantno se mora voditi računa o jačini plasiranja glasa, jer tri različite boje daju i tri različita volumena. Ovo se posebno može osetiti u zajedničkim deonicama kojih tokom interpretacije ima mnogo.

Predstava „Severna bajka“ je i dalje na redovnom repertoaru Opere i Teatra Madlenianum, i to već treću sezonu. Ova predstava još se igra na kartu više, što samo dokazuje da su svi uslovi za kvalitetan projekat ispunjeni. Veliko uzbuđenje vlada pred svako izvođenje, a ona pozitivna trema od novih izazova i želje da se ne desi greška pretvorila se u jedno novo istraživanje. Sada već prerasta u veoma dragoceno iskustvo, nezamenljivo i retko. Nije nimalo čest slučaj naći se u ulozi pevača u baletskoj predstavi. Koliko god bile srodne ove dve vrste umetnosti pristupi su potpuno različiti. Njihovo međusobno prožimanje i interakcija dovode do potpunog kompletiranja i usavršavanja individue kao umetnika, dajuči potpuno drugačiju sliku i jedan novi ugao gledanja.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na maj 12, 2013 in Novo, Tekstovi

 

R. Maksimović, Možda spava


SKC, 3. februar 2013.
Autorsko veče Rajka Maksimovića
Kvartet „Mokranjac“
Tanja Obrenović, mecosopran
Stana Krstajić, flauta

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na maj 12, 2013 in Novo

 

Moj umetnički moto

Dobro poznati zvuk podizanja zavese i prvi tonovi orkestarske uvertire. Spremna sam da izađem na scenu. Koža mi se ježi od uzbuđenja, lice dobija izraz lika sa kojim sam živela poslednja dva meseca, a leptirići u stomaku pozivaju na odgovornost da greške ne sme biti. Mislim da ove osećaje ima svaki operski pevač kada treba da uradi svoj posao.Uslovno rečeno posao. Zašto svoju profesiju ne želim da nazovem tako. Zato što moj posao predstavlja način života, razmišljanja i gradi celokupnu ličnost onoga ko se njime bavi. On obuzima i nikada ne napušta nijedan segment života, sve mu je podređeno.

Ne smeta mi što je to tako, jer kada imam privilegiju da radim ono što volim, sve što uradim da bih ostvarila poslovni cilj u skladu sa moralom i etikom opravdano je i poželjno. Vodim se jednom divnom rečenicom: “ Ko hoće nađe način, a ko ne opravdanje „. Ne postoji negacija u pristupu poslu kojim se bavim, samo pozitivna energija, dobro poznati rad, trud, zalaganje, što u rezultatu dovodi do samoostvarenja i katarze koje samo kolege koje se bave izvođačkim umetnostima na različitim nivoima mogu osetiti i doživeti. Još je lepše kada sve to mogu podeliti sa publikom i preneti kroz pedagoški rad na neke nove generacije koje će biti dovoljno hrabre da uspeju i uživaju.

Muzika se mora voleti i to je inicijalna kapisla da bi se njome bilo moguće baviti kao umetnošću, onda dolazi talenat koji određuje da li postoje uslovi za tu vrstu izazova. Dalji napredak i razvoj temelji se na radu i sposobnosti da se sa svakim novim projektom nauči i sa svakim novim izazovom spremno suoči. Jedan od bitnih momenata je i znati da nikada nije savladano sve i da se od svakog novog saradnika može preuzeti neka mudrost koja će unaprediti moje umetničko stvaralaštvo.

Novi izazovi treba da predstavljaju zadovoljstvo, a ne nepremostivu prepreku. Sigurna sam da ne postoji problem koji nema rešenje. To je ono što uvek govorim sebi, prenosim u praksi tokom procesa rada i čemu učim svoje učenike. Nikada ne treba odustati i predati se. Strah od grešaka ne sme da postoji, jer sputava i ometa. Samo kroz greške koje napravimo možemo naučiti i saznati kako da usavršimo rad i kako radeći na sebi dolazimo do rezultata. Želja za znanjem mora biti konstanta i večna.

Kada se sve ovo primeni u praksi i kada se otvorenog uma i berezervno pristupi poslu gde se sa jedne strane razvija svoj sistem, a sa druge to znanje prenosi dalje uspeh nikako neće izostati. Tada se dobije ono što je najvažnije umetniku, a to je interakcija sa kolegama na sceni i iza scene, najintimniji kontakt sa publikom i zadovoljstvo da sam sigurna da na pravi način formiram neke nove pevače koji će istovremeno postati i kvalitetne ličnosti.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na maj 22, 2012 in Novo, Tekstovi